Ljubav

Published on 02:26, 11/07,2009

Nekada je potrebno više nego obično raditi neke stvari da bi one ispale kako treba. Voleti,praštati,tugovati,osećati ljubav,bes,mržnju,bol...sve je to sastavni deo naših života i sa svim se tim moramo nositi kako god znamo i što bolje umemo. Neki to rade lošije, neki bolje, a neki to uopšte ne rade, jednostavno ignorišu sva ta osećanja.

Ljubav je,po Jovanu Dučiću, najveća utopija, a ljubavnici su najveći utopisti.

U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta često ni sami ne verujemo.

U ljubavi nema ničeg razumnog.  Ljubav je duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja.  Zato su antički Grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima.  Ni zakletva zaljubljenih nije imala sudsku vrednost.

Dugo se verovalo da ljubav pomućuje zdrav razum, i podiže egoizam do slepila. O ljubavi se ne može ni govoriti pametno, jer ljubav nije stvar pameti već osećanja; a zato što je ljubav istinska samo kad je slepa, ona ne podleže nikakvim merama razuma.

Zar nije to san svake žene?- imati pored sebe pravog muškarca, frajera, dasu, koji će uvek paziti na osećanja svoje lepše polovine, tugovati kada ona tuguje, radovati se kada je ona srećna, prolaziti sa njom kroz svaku sitnicu,ali isto tako i kroz važnije, ozbiljnije životne situacije?

Svi kažu da je oproštaj jedna od najvažnijih komponenata ljubavi. Neki oproštaj smatraju neophodnim da bi se normalno živelo, a neki, pak, ni ne znaju šta znači to-oprostiti nekome.

Opet, da li se uopšte treba upuštati u bilo kakvu raspravu o tome šta je za nekoga normalno...?! Ljudi imaju potpuno različita viđenja svega,pa i normalnog.

Tuga je ono što osećamo kada smo povređeni, izigrani, kada trpimo gubitke onoga što nam je nekada bilo drago. Hrabar čovek mirno podnosi svoje bolove, i sličan je samo velikom mudracu.

Da je bar više muških koji dele ovo mišljenje …

Sreća s muškarcem? Svaka njena filozofija je tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim.  Sve što je duboko, izgleda na dnu tamno i neveselo - ni u jedan se ponor ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i užasa.

Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Znači da je sreća stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja. Sreća, to je ipak samo fikcija.

 

O ljubavi možemo raspravljati,ali bi se to odužilo na par vekova.

Ali jedno je sigurno – čovek kroz ceo život čini samom sebi više zla nego dobra. Što god uspemo svojom pameću, pokvarimo svojom ćudi; a što uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima;

i, najzad, ono što postignemo svojom mudrošću, izgubimo temperamentom. Jer ima nešto jače i presudnije od svih naših sila-a to su naše slabosti.

Ni nesreća ne ide na svakog čoveka, kao što bolest ne ide na svaku krv.  Mada je vrlo malo ljudi istinski srećnih, isto je tako malo ljudi koji se smatraju istinski nesrećnim.

Izgledalo bi kao da se ceo život i ne sastoji jedino od sreća i nesreća, nego kao da po sredini ima još jedno naročito stanje koje čoveka podiže iznad svih sreća i nesreća. Jer je nesumnjivo- nema nijedne velike sreće bez jedne velike obmane.

 

Naravoučenije?

Hrabrost je veliki uslov sreće, pa bez hrabrosti se ne može ni biti istinski srećan.

Za svaku akciju treba hrabrosti, i ukoliko je čovek više ima, utoliko je šira i potpunija njegova akcija.


Razočaranje i strah

Published on 14:37, 11/01,2009

 U svačijem životu neizbežan je faktor bola,jer kad tad svakaosoba će vrlo verovatno doživeti bar jedno ljubavno razočaranje. To je nešto odčega se ne može pobeći. Retki su oni kojima sve iz prve uspe, a pogotovo napodručju ljubavi. To ne znači da treba gubiti nadu, da jedno razočaranje nužnovodi drugom ili da vam sreća nije suđena.


Nakon razočaranja počnije se drugačije razmišljati.

Javi se određeni strah i izgradi se ''zid'' oko sebe, kojimdugo vremena ne puštate nikoga sebi blizu da se opet ne bi povredili. Nisteviše sigurne da li da sebi dopustite taj "luksuz" da se opet u nekogazaljubite, da se opet možda povredite? Taj strah je duboko u svima nama. Nemože se od njega pobeći, ali mu se ne mora dopustiti da upravlja vama i vašimživotom.

Većina ljudi sklona je tome da iz svakog razočaranja izvuku neku, bilo kakvu,pouku.
Opet, vraćamo se na vekovima stare priče o muškoj gluposti i,kao ishodtome,povređenim ženama-
  ali čak istatistika u nekim državama beleži veći procenat situacija u kojima se nanosibol suprotvom polu (recimo,neverstvo,laž,neiskrenost) kod muškaraca nego kodžena.

Možda su čak i odatle muškarcima pripisane sve oneosobine  preljubnika, lažova i statusaosoba koje su sklone neiskrenosti i ,kako se to danas kaže, ''mutnim radnjama''?

Reklo bi se da velika većina njih to potvrđuje u praksi.


Muško-ženska prijateljstva

Published on 14:36, 11/01,2009

 

Pre svega, neki ljudi mešaju pojmove poznanstvo, saradnju i prijateljstvo, te to sve tretiraju kao isto.
S druge strane, prijatelj je osoba s kojom možete napraviti puno više nego ubiti slobodno vreme. On može značiti izuzetno važnu moralnu i fizičku podršku u situacijama koje to zahtevaju. Za takvo nešto čovek treba imati jako dobro poverenje u tu osobu, i to je ono što prijateljstvo čini posebnim.
Prijateljstvo je jedan poseban odnos. Temelj za bilo šta ozbiljnije,a pogotovo vezu.

Naravno,ako sve ostane u granicama platonskog prijateljstva, druženje s osobom suprotnog pola može da bude zaista predivna stvar.

Osobe suprotnog pola su nam zanimljive jer se razlikuju od nas. Mogu nas posavetovati onako kako osoba istog pola ne može, jer im je ugao posmatranja stvari drugačiji. Ili nam jednostavno pomoći da sagledamo kako stvari izgledaju iz ugla prilično drugačijeg od našeg.

Tu su i određene interne šale, koje imaju neku posebnu notu, a tu je i činjenica da ipak nije isto kada vam osoba istog pola uputi kompliment kao kad to učini osoba suprotnog pola, makar kompliment ove druge bio podjednako bezazlen kao i kompliment ove prve. Da i ne spominjem da jednostavno prija kada možete da se neobavezno našalite s nekim s kime ne delite nikakve zajedničke brige, ne brinete zajedno o nekim ozbiljnim stvarima. Muško-ženska prijateljstva umeju da budu i opuštajuća i slatka na potpuno drugačiji način od muško-muških ili žensko-ženskih prijateljstava, i da nam prijaju na jedan poseban način.

Naravno, ako stvari odu predaleko, ako ta osoba postane emotivno važnija od partnera ili partnerke, to je već ozbiljan problem. To već nije nešto što vam pomaže da "napunite baterije", malo se opustite i osveženi nastavite da se borite protiv problema, već samo po sebi postaje problem. Ipak, dokle god ste u stanju da prijateljstvo održavate platonskim, na kao-brat-i-sestra nivou, to je nešto što vam život može učiniti divnim i doneti vam puno radosnih trenutaka - a tu radost kasnije možete podeliti sa svim vama dragim osobama.


Ljubomora

Published on 14:36, 11/01,2009

Pre svega da kažem, ne postoji osoba koja bar jednom u svom životu nije bila ljubomorna na nešto. Ta osobina je prisutna kod svih nas, kod nekih je više izražena a kod nekih manje, pa čak i u zaisnosti od partnera s kojim ste u vezi. Ljubomora se javlja uglavnom kada smo u strahu od gubitka nečega. Najčešće prisustvo ljubomore je u ljubavi. Manifestuje se i zbog nedovoljnog samopouzdanja, a uz nju često se javljaju posesivnost i zavist.

I dalje se smatra da je najgori oblik ljubomore ona patološka. Ona je toliko štetna da se mora i lečiti. Pataloški ljubomorna osoba je u potpunosti sigurna u svoje sumnje. Postavlja se
 neprijateljski nastrojeno, traži ''priznanje'' za nešto što najčešće uopšte i ne postoji, dok bilo kakvo opravdavanje (uglavnom bezrazložno) ne pomaže. Takva osoba se najšečće i ne smatra bolesnom, pa odbija bilo kakvu pomoć. U svemu vidi znakove sumnje. Najgore od svega jeste to da ovaj oblik ljubomore često zna prerasti i u fizičko maltretiranje.

 

Pogotovo kod muškaraca je česta neurotična ljubomora, a moram priznati da sam ovakvih slučajeva dosta videla. Naime, kod neurotične ljubomore najčešće se javlja onaj strah "šta ako se dogodi..." tj. strah gdje se bojite da će vaš partner pri interakciji sa suprotnim polom možda stvoriti simpatije prema toj osobi ili obrnuto. Iz istog razloga takvi muškarci će biti vrlo uznemireni ukoliko njihova devojka želi slučajno plesati sa bilo kim osim njega, pa nekad čak i ukoliko se samo pozdrave to je dovoljno da se pojavi ljubomora.
 
Da bi prikrili ljubomoru često pristupamo i sami na način da drugu stranu pokušavamo napraviti ljubomornom, tek toliko da sakrijemo svoju nesigurnost i u drugoj strani vidimo "potvrdu" da nas ona zaista jako i želi.
Kao i u svemu ostalom u životu, treba naći balans između ljubomore, pa čak i one ''male i zdrave'' i potpune ravnodušnosti.

Jer ni jedno ni drugo nikome nije dobra donelo.

 

A muškarci i ljubomora?

Nije tako lepo videti ih zajedno,zar ne?


Biti ili ne biti? Romantika ili ravnodušnost?

Published on 14:34, 11/01,2009

 

Jesu li vam više nego poznate one fraze "umro bih zatebe", ''sve si mi na svetu'', i slične izjave kojima se pokušava drugojstrani dočarati koliko vam je zapravo stalo do nje? Gde su danas izražajiljubavi? Osim u filmovima? Nestalo...

Današnji svet se totalno promenio. Nema više života za zajednicu kao što jebilo. Sada svi žive isključivo samo za sebe. Svi bi hteli biti filmske zvezde,poznati doktori, advokati, i šta sve ne, a u raspravama se raspad veze ilibraka sugeriše i na najmanji problem s partnerom,kao- "Imaš ti pravo naovo ili ono". Sebično,zar ne? Zar je samo bitno da ta jedna stranazadovolji svoje potrebe, a ako mu u tome ova druga strana u tome ne možepomoći, sve bacamo u vodu. Može li tako?

Principi života više nisu isti. Pre se zajednica stavljala ispred sebe, a sadase pojedinac smatra važnijim. Velike jurnjave za ogromnim uspesima u karijeriponekad jesu dobre,ali nikoga nisu trajno usrećile. Ponekad je dovoljno samopogledati živote slavnih osoba. Svako malo raspadi veza zbog uglavnom sebičnihrazloga. Retko koji od njih su spremni živeti za zajednicu, koliko im jezapravo bitno da žive za sebe.