Nekada je potrebno više nego obično raditi neke stvari da bi one ispale kako treba. Voleti,praštati,tugovati,osećati ljubav,bes,mržnju,bol...sve je to sastavni deo naših života i sa svim se tim moramo nositi kako god znamo i što bolje umemo. Neki to rade lošije, neki bolje, a neki to uopšte ne rade, jednostavno ignorišu sva ta osećanja.
Ljubav je,po Jovanu Dučiću, najveća utopija, a ljubavnici su najveći utopisti.
U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta često ni sami ne verujemo.
U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički Grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima. Ni zakletva zaljubljenih nije imala sudsku vrednost.
Dugo se verovalo da ljubav pomućuje zdrav razum, i podiže egoizam do slepila. O ljubavi se ne može ni govoriti pametno, jer ljubav nije stvar pameti već osećanja; a zato što je ljubav istinska samo kad je slepa, ona ne podleže nikakvim merama razuma.
Zar nije to san svake žene?- imati pored sebe pravog muškarca, frajera, dasu, koji će uvek paziti na osećanja svoje lepše polovine, tugovati kada ona tuguje, radovati se kada je ona srećna, prolaziti sa njom kroz svaku sitnicu,ali isto tako i kroz važnije, ozbiljnije životne situacije?
Svi kažu da je oproštaj jedna od najvažnijih komponenata ljubavi. Neki oproštaj smatraju neophodnim da bi se normalno živelo, a neki, pak, ni ne znaju šta znači to-oprostiti nekome.
Opet, da li se uopšte treba upuštati u bilo kakvu raspravu o tome šta je za nekoga normalno...?! Ljudi imaju potpuno različita viđenja svega,pa i normalnog.
Tuga je ono što osećamo kada smo povređeni, izigrani, kada trpimo gubitke onoga što nam je nekada bilo drago. Hrabar čovek mirno podnosi svoje bolove, i sličan je samo velikom mudracu.
Da je bar više muških koji dele ovo mišljenje …
Sreća s muškarcem? Svaka njena filozofija je tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim. Sve što je duboko, izgleda na dnu tamno i neveselo - ni u jedan se ponor ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i užasa.
Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Znači da je sreća stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja. Sreća, to je ipak samo fikcija.
O ljubavi možemo raspravljati,ali bi se to odužilo na par vekova.
Ali jedno je sigurno – čovek kroz ceo život čini samom sebi više zla nego dobra. Što god uspemo svojom pameću, pokvarimo svojom ćudi; a što uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima;
i, najzad, ono što postignemo svojom mudrošću, izgubimo temperamentom. Jer ima nešto jače i presudnije od svih naših sila-a to su naše slabosti.
Ni nesreća ne ide na svakog čoveka, kao što bolest ne ide na svaku krv. Mada je vrlo malo ljudi istinski srećnih, isto je tako malo ljudi koji se smatraju istinski nesrećnim.
Izgledalo bi kao da se ceo život i ne sastoji jedino od sreća i nesreća, nego kao da po sredini ima još jedno naročito stanje koje čoveka podiže iznad svih sreća i nesreća. Jer je nesumnjivo- nema nijedne velike sreće bez jedne velike obmane.
Naravoučenije?
Hrabrost je veliki uslov sreće, pa bez hrabrosti se ne može ni biti istinski srećan.
Za svaku akciju treba hrabrosti, i ukoliko je čovek više ima, utoliko je šira i potpunija njegova akcija.